Law and morality in the light of acceptance and constraint

Abstract

УВОДСвако правило које је прихваћено у заједници, које карактеришу сле-дећа обележја: значај, начин доношења правила морала, природа моралне одговорности, облик притиска морала је правило морала, а сва она заједно представљају "морал" заједнице 1 Очито је да морал, у том смислу није уте-----------* Овај чланак је разултат истраживачког рада у оквиру пројеката бр. 179046 "Заштита људских и мањинских права у европском правном простору" Правног факултета у Нишу који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.1 Питања јавног морала или морала заједнице су изнад права. На пример, права штета од порнографије није како неки сматрају то што вређа људе, већ што вређа основне дру-штвене институције, као што је брак. О томе исцрпније видети у: R. P. George, The Concept of Public Morality, The American Journal of Jurisprudence, University of Notre Dame, Volume 45, 2000, p. 17-32. Под јавним морамо ми подразумевамо не само права и слободе, него зах-тев за бољим животом заједнице, који би зато морао да буде подупрет правом. О томе де-таљније видети у: H. M. Clor, The Death of Public Morality, The American Journal of Jurispru-Др Марко Трајковић, Право и морал у светлу прихватања и принуде (стр. 257-269) 258 мељен само у аутономним принципима моралног делатника, него на чиње-ници о постојању прихваћених правила у заједници.2 Тај друштвени морал се може назвати "позитивни морал", како га Харт назива у раду "Право, слобода и моралност".3 У његовом одређењу, полази се од терминологије којој су били склони утилитаристи, која разликује позитивни морал, морал стварно прихваћен и заједнички датој друштвеној групи, од општих мо-ралних принципа који се употребљавају у критици постојећих друштвених институција, укључујући и позитивни морал. Такве опште принципе мо-жемо назвати "критичким моралом". ДРУГАЧИЈА СПОЗНАЈА ПРИХВАЋЕНОГ МОРАЛАРазликовање између "позитивног" и "критичког" морала, полази од претпоставке о могућности моралне критике самог морала.4 Даље, посма-трање морала води нас преко граница обавеза и идеала признатих одређеној друштвеној групи, према принципима и идеалима који се употребљавају у моралној критици саме заједнице, па ипак и ту остају значајне везе с темељ-ним обликом друштвеног морала. Увек је могуће да ћемо открити много то-га што треба критиковати, када почнемо да истражујемо прихваћени морал у нашој властитој или у некој другој заједници. Тада се у светлу спознаја с којима располажемо он може показати непотребно репресивним, окрутним или непросвећеним. Може сметати људској слободи.5 Постојећи морал дру-штва може проширити своју заштиту од зла само на његове властите при-паднике или само на одређене класе, остављајући остале обесправљеним. У том типу критике, коју би требало признати као моралну критику импли-цитно је присутна претпоставка да друштвени пореци, укључујући прихва-ћени морал, морају да испуњавају два формална услова -рационалност и генералност. Таква критика имплицира, да се друштвени поредак не би смео 259 темељити на уверењима за која се може показати да су погрешна а...

Procedural justice, truthfulness and rightness

“…To znači da Koler pojam pravde, koji se tradicionalno izvodi iz istinitosti, proširuje uvođenjem pojma ispravnosti. 31 Drugi pisci, naročito u oblasti društvenih nauka, prihvataju na suđenje pred kompetentnim, nezavisnim, nepristrasnim i zakonom ustanovljenim sudom, pravo na pravičnu raspravu, pravo na javnu raspravu, pretpostavka nevinosti, pravo da osoba ne bude prinuđena da svedoči protiv sebe ili da prizna krivicu, zabrana upotrebe dokaza iznuđenih torturom ili prinudom, zabrana retroaktivne primene krivičnih zakona i dvostruke ugroženosti /ne bis in idem/, pravo na suđenje bez nepotrebnog odlaganja, pravo da se osoba brani sama ili uz pomoć advokata, pravo osobe da prisustvuje suđenju i žalbenom postupku, pravo da se pozivaju i ispituju svedoci, pravo na tumača i na prevod, pravo na žalbu). Navedeni standardi takođe podrazumevaju da presude moraju da budu izrečene javno, da svako kome je suđeno mora da dobije obrazloženje sudske odluke, da mogu da sude samo sudije koje su učestvovale u postupku, da izrečene kazne moraju da budu individualne (a ne kolektivne), srazmerne, saglasne navedenim međunarodnim standardima itd.…”