Violence against women in the family

Abstract

Violence against women in the family is a problem affecting our society in which the roots of patriarchy continue to be the source (of reproduction) of gender-based violence. The paper presents some of the domestic research on violence against women in the family in order to see which forms of violence they are targeting. Also, on the basis of secondary material, forms of psychological, emotional and economic violence are described, which victims of violence find more difficult to recognize and are thus not aware of being exposed to them. Based on the data of the Ministry of Interior of the Republic of Serbia, data on registered acts of domestic violence in the period from 2013 to 2017 are presented.

Phenomenology of domestic violence as a socially deviant phenomenon in Serbia

“…Насиље у породици, друштвена појава присутна у животима појединаца али и целог друштва, представља феномен који дуго траје и као друштвено девијантна појава део је нашег живота Породичном насиљу су најчешће изложени жене и деца, што је последица неједнаке позиције моћи и права мушкараца и жена (Andrić & Milašinović, 2018, str 857) У традиционалним друштвима модели породичних веза су, уз индуковану друштвену свест о роду и родним односима, диктирали места и улоге мушкараца и жена унутар породице и друштвене заједнице Деца и жене су у прошлости сматрани имовином па нису имали никаква права У патријархалном поретку мушкарац је стуб породице, pater familias, носилац ауторитета и моћи (економске и друштвене), док је жена обесправљена и субординирана мушкарцу Жене су у традиционалним патријархалним породицама трпеле насиље и често оправдавале поступке својих супруга (сматрајући да су заслужиле да буду "кажњене"), а друштво је такве поступке заташкавало Насиље је сматрано "породичном ствари" и приватношћу супружника у коју нико не треба (и не сме) да задире Деца су била двоструке жртве насиља -директног и индиректног, као посматрачи Из резултата првобитних студија о насиљу над женама можемо уочити заступљеност насилног понашања према њима, док се њихов неповољан положај образлаже (свеприсутном и преовлађујућом) патријархалношћу и патрилинеарношћу У овим истраживањима доказана је веза између патријархалности, патријархалног схватања брака и родних улога и насиља над женама (MiletićStepanović, 2005, str 23) Овакво схватање брака и родних улога и оправдавање насиља над женама у породици било је доминантно све до шездесетих и седамдесетих година ХХ века На проблем неједнаких односа права и моћи у браку (погрешно) патријархално схватање родних улога и неопходност њихове трансформације (депатријархализације и детрадиционализације), субординираност мушкараца у друштву и породици, неповољан положај жена и деце, насиље (над женама и децом) у породици, пажњу су скренуле феминистичке теорије и организације (Andrić & Milašinović, 2018a;Andrić & Milašinović, 2018b;Milašinović & Jevtović, 2019;Andrić & Milašinović, 2020) Процес глобализације олакшао је и побољшао (донекле) положај жена Дошло је до усклађивања правних норми и регулативана међународном нивоу донета је Декларација Генералне скупштине Уједињених нација о елиминацији насиља над женама коју су ратификовале националне државе Након тога је у домаћем законодавству насиље над женама инкриминисано као кривично дело те је донет низ закона и протокола о елиминацији и забрани насиља над женама у породици и свим сферама друштва У Породичном закону Републике Србије из 2005 године забрањено је насиље у породици и прописане су мере заштите против члана породице који врши насиље (чл 10, 197 и 198) Законом о спречавању насиља у породици из 2016 године проширен је списак кривичних дела која обухватају насиље у породици, чиме су пружене формалноправна подршка и заштита жртвама породичног насиља Одредбама Кривичног законика из 2016 године (члан 194) и Законом о јавном реду и миру из 2018 године (чл 3 и 9) такође је дефинисано и забрањено насиље у породици (Andrić & Milašinović, 2018а, str 857) Насиље у породици као друштвено девијантна појава Насиље у породици се може дефинисати као злоупотреба моћи, поверења и (међусобне) зависности у породичним односима, а укључује партнерско насиље (било да је реч о хомосек...…”

“…Насиље у партнерским односима као посебан облик може се дефинисати као насиље над актуелним или бившим партнерима, било да је реч о брачним било о ванбрачним партнерима, хетеросексуалним, хомосексуалним или бисексуалним односима, а може да укључује физичко, психичко, емоционално, економско и сексуално насиље и злостављање (Andrić & Milašinović, 2018a;Milašinović & Jevtović, 2019;Andrić & Milašinović, 2020) Насиље међу адолесцентима (омладином) новија је форма насиља с обзиром на то да млади све раније ступају у сексуалне односе (смањује се доња граница старости ступања у сексуалне односе) Адолесценција обухвата период између детињства и зрелости Током периода адолесценције могу се уочити три карактеристична (развојна) периода: од 12 до 14 година рана адолесценција, од 14 до 18 година права адолесценција и од 18 до 26 година касна адолесценција У когнитивној сфери долази до сложених биолошких, психолошких и социјалних промена, које даље изазивају промене у понашању адолесцената према родитељима, вршњацима, моралним, идеолошким и другим вредностима, али и промене у схватању самог себе У литератури се о насиљу у везама младих говори као о teen dating violence, а оно такође може бити физичко, психичко, сексуално, емоционално и економско (Milašinović & Jevtović, 2019) Последњих година све чешће се скреће пажња на насиље над мушкарцима (battering men, man abuse) Међутим, нема довољно јасних података о тој врсти насиља јер је и та друштвена појава обавијена велом патријархалних односа и предрасудама, можда и више него насиље над женама и децом Насиље над мушкарцима ретко започиње физичким насиљем, јер му најчешће претходе поремећена комуникација, честе свађе, вређање, разбијање предмета, емоционални притисци, претње и сл (Poredoš Lavor & Jerković, 2011, str 403) Мушкарци нерадо говоре о насиљу које трпе из срамоте и страха од осуде јер и даље постоје снажни стереотипи о мушкој доминацији и "јачем полу", мушкарцу као стубу породице Milašinović & Jevtović, 2019) Способност за насиље није полно условљена и насилници могу бити и мушкарци и жене Иако су жене чешће жртве насиља, то не значи да мушкарци не могу да буду жртве, и обрнуто, не значи да жене не могу да буду насилници (Poredoš Lavor & Jerković, 2011, str 402) Према неким сазнањима, следећа понашања мушкарци доживљавају као насиље: упоређивање с другим мушкарцима, исмевање изгледа, мужевности и способности, понижавање, лажне оптужбе, приговори ("звоцање"), манипулације, "пакост"…”

Experiences with domestic violence pertetrators in Serbia: From a practitioners's

“…Until October 2021, in 52 countries responses to violence against women were integrated in masterplans and COVID-19 combat strategies, whereas in 150 countries services that provide support and assistance to women victims of gender-based violence were strengthened (https://www.unwomen. org/en/what-we-do/ending-violence-against-women/facts-and-figures).5In relevant scientific literature(Andrić and Milašinović, 2018), some information may be found indicating that this is not a recent phenomenon: between WW1 and WW2, in 85% families there were cases of domestic violence against women. Milana M. Ljubičić, Experiences with domestic violence pertetrators in Serbia...…”