“…Успешност решавања ситуација у тимским спортским играма зависи од функционалних односа (квалитета сарадње) између играча у оквиру изабраног модела тактике игре тимова, потенцијалног и стварног квалитета играча (Trninić, 1996; Dežman, 1999; Trninić, Perica, i Dizdar, 1999; Trninić, Dizdar, i Dežman, 2000). Ниво сарадње између играча појединог тима одређена је вероватно спортско-специфичним обележјима личности, квалитетом играња и тактиком противничког тима, те захтева интеракциони приступ (Dežman, 1988;Erčulj, 1998; Trninić, i Diz-мора да буде у стању да се "саморегулише", независно од повратних информација тренера (Dežman, 1999;McGarry et al, 2002;Lebed, 2006Lebed, , 2007McGarry, & Franks, 2007;Trninić, Papić, i Trninić, 2011). У складу с тим важно је истакнути да је адаптабилност модела тактике игре повезана са обележјима играча целог тима.…”