Relacije Samoefikasnosti I Akademske Motivacije U Adolescenciji

Abstract

Apstrakt: U cilju empirijske provere relacija samoefikasnosti prema sociokognitivnoj teoriji i vrsta akademske motivacije prema teoriji samoodređenja obavljeno je istraživanje na prigodnom uzorku od 976 ispitanika oba pola (63% ispitanica) i uzrasta od 15 do 19 godina (AS =17; SD = 0,92). Podaci su generisani primenom instrumenata upitničkog tipa za merenje ovih osobina sa glavnim predmetima merenja koji se, bar prema rezultatima niza domaćih istraživanja, mogu definisati uglavnom u saglasnosti sa očekivanjima polaznih teorija. Podaci iz ovog istraživanja su analizirani kanoničkom korelacionom analizom i kanoničkom analizom kovarijansi na nivou stavki i na nivou užih aspekata samoefikasnosti i vrsta akademske motivacije. Rezultati ovih analiza upućuju na zaključak da u odnosima samoefikasnosti i akademske motivacije dominira jedno opšte pravilo (za ajteme ρ 2 = 0,49; za dimenzije ρ 2 = 0,39). Aspekti samoefikasnosti, a naročito akademska samoefikasnost, značajno i pozitivno kovariraju primarno sa unutrašnjom, sekundarno sa spoljašnjom i u manjoj meri sa introjektovanom motivacijom, dok su u očekivanom negativnom odnosu sa amotivacijom. Saglasno sociokognitivnoj teoriji i nekim empirijskim nalazima, samoefikasnost zaista u znatnoj meri zahvata u konativnu varijansu individualnog funkcionisanja. Ali, za razliku od vrsta akademske motivacije prema teoriji samoodređenja, samoefikasnost ne razlikuje vrste motivacionih procesa i osobina koje mogu biti od značaja za razumevanje akademskog postignuća. Ovakav nalaz upućuje na potrebu da se pomoću meta-teorijskih pojmova iz psihoanalitičke Ja-psihologije izvedu pretpostavke za naredna istraživanja u kojima će se, posebno, proveriti i uporedna, inkrementalna validnost mera ovih osobina u odnosu na neke pouzdane i valjane mere obrazovnog postignuća mladih. Ključne reči: Adolescencija, samoefikasnost, akademska motivacija, kanonička korelacija. UvodGotovo sve psihološke teorije, kao i većina istraživanja, upućuju na različite motivacione procese i osobine kao značajne varijable za razumevanje i predviđanje obrazovnog postignuća (Cattell & Child, 1975;Kvaščev i Radovanović, 1977;. Takođe, delom usled podsticaja iz obrazovne prakse, u poslednjih više od pola veka nastale su i neke novije psihološke teorije motivacije koje su dodatno podstakle istraživanja činilaca obrazovnih postignuća (Reeve, 2010; Shunck, Pintrich & Meece, 2008;Trogrlić, Šarčević i Vasić, 2013;. Međutim, na teorijskom, kao i na 1 Jedan deo rezultata koji se ovde iznose prethodno je saopšten na skupovima održanim u Novom Sadu (Vasić, 2015) i Zagrebu (Vasić, Šarčević i Perić, 2014).

The need for cognition within the academic motivation space

“…За разлику од заговорника теорије самоодређења (Vallerand, Blais, Brière & Pelletier, 1989;Vallerand, Pelletier, Blais, Brière, Senècal & Vallières, 1992, као и налаза других истраживача (Barkoukis, Tsorbatzoudis, Grouios & Sideridis, 2008;Cokley, 2000;Cokley, Bernard, Cunningham & Motoike, 2001;Fairchild, Horst, Finney & Baron, 2005;Stover, Iglesia, Boubeta & Liporace, 2012), у низу домаћих истраживања исходовани су резултати који указују на нешто другачију структуру и континуум академске мотивације у односу на изворну претпоставку (Vasić, 2015;Vasić i Šarčević, 2014;Šarčević, 2011. Наиме, тај низ налаза упућује на закључак да је реч о мањем броју врста мотивације које су по природи блиске онима које заговара теорија самоодређења и које се емпиријски расподељују другачије у односу на теоријски континуум.…”

“…Коначно, сагласно са теоријом самоодређења може да се говори и о амотивацији која представља не толико одсутност колико загаслост самосвојне, усвојене и спољашње мотивације услед неповољних развојних околности. Све ове врсте мотивација расподељују се дуж мотивационог континуума управо тако -од унутрашње, преко спољашње и интројектоване мотивације до амотивације (Šarčević, 2011Vasić, 2015;Vasić i Šarčević, 2014).…”

Raymond B. Cattell (1905-1998) and half century of the multivariate experimental methodology

“…Potom ga je G. W. Allport (1897-1967) pozvao na Univerzitet Harvard gde je imao prilike da razmenjuje mišljenja i sarađuje još i sa Henryjem A. Murrayem i Robertom W. Whiteom . Oba ova istraživača bili su veoma dobro upoznata sa psihoanalizom i njenim tada aktuelnim teorijskim razvojem, pri čemu je Murray poznat u psihologiji kao tvorac jedne dinamičke personologije koja se danas, nažalost, samo uzgredno pominje, dok je White bio zagovornik i začetnik jednog tada inovativnog shvatanja motivacije koje je danas integrisano u aktuelnu teoriju samoodređenja (Vasić i Šarčević, 2014). Iskustvo sa Harvarda je dodatno podstaklo razvoj istraživanja ličnosti i, posebno, motivacije, što je dovelo do retko dobro empirijski potkrepljene ali danas pomalo zaboravljene teorije dinamike i strukture ovog domena individualnog funkcionisanja.…”

“…Konačno, unakrsna provera može se učiniti putem više matematičko-statističkih modela u striktnom ili konzervativnom statističkom smislu, kada se inicijalne procene parametara modela iz jedne analize proveravaju na istim (poduzorci ispitanika iz jednog istraživanja) ili drugim podacima (nezavisni uzorci ispitanika). Isto to može se izvesti i liberalnije u matematičko-statističkom smislu bez uvođenja ograničenja za očekivane vrednosti procene parametara modela (Šarčević, 2011;Vasić, 2008;Vasić i Šarčević, 2014).…”

“…Već je pomenuto kako je Cattell iako strasni zagovornik faktorsko-analitičkog i drugih multivarijatnih matematičko-statističkih modela bio veoma oprezan kada je reč o njihovoj primeni imajući u vidu niz problema koji su neizbežni u psihološkim i srodnim istraživanjima (1965, 1966f, 1973). Rešavanje ovih problema i dalje zahteva lančanje analitičkih postupaka i različitih rešenja u okviru njih preko različitih uzoraka varijabli (instrumenata) i ispitanika (odnosno njihovih karakteristika, posebnih uslova, okolnosti, kontrola...), kao i na različitim nivoima definisanja početnih ili manifestnih, odnosno izvedenih ili latentnih varijabli -ne zaboravljajući u svemu tome i ulogu teorije (Campbell & Fiske, 1959;Cattell, 1966c;Fiske, 1971;Pedhazur & Pedhazur Shmelkin, 1991;Šarčević, 2011;Vasić, 2008;Vasić i Šarčević, 2013Vasić i Šarčević, , 2014.…”