U radu su analizirana obeležja aktivizma Saveta Evrope u pravcu regulisanja štetnog delovanja novih religijskih pokreta. Unutar prve tematske celine, proučene su preporuke Saveta Evrope posvećene naznačenom problemu. U okviru druge celine, izvršena je analiza faktora koji su prouzrokovali navedeni aktivizam Saveta. Treći deo posvećen je utvrđivanju međusobnog odnosa između aktivnosti Saveta Evrope i nacionalnih antikultnih strategija. U završnom odeljku su istaknute primećene tendencije i pravilnosti, paralelno sa generalnim sumiranjem postignutih uvida. Između ostalog, uočeno je da je Savet zauzeo veoma obazriv, liberalan i tolerantan stav u odnosu na materiju novih religijskih pokreta. Preporučujući državama članicama isključivo proučavanje navedene problematike i edukaciju stanovništva, Savet je jasno sugerisao izbegavanje legislativnih i drugih invazivnih antikultnih mera. Otuda se potencijalni uticaj preporuka Saveta može tražiti isključivo u okviru onih država koje zastupaju istovrstan, liberalan i neinvazivan pristup. Nasuprot tome, takav uticaj Saveta nije opravdano povezivati sa politikom onih zemalja koje su se, protivno preporukama 1178 i 1412, opredelile za radikalnije (zakonodavne i druge) korake. Sa druge strane, čini se osnovanim pretpostaviti da su, upravo suprotno, države sa antikultnim zakonodavstvom i drugim invazivnim antikultnim merama lako mogle uticati na svojevrsnu radikalizaciju stanovišta Saveta Evrope, koja se može primetiti u okviru najnovijih, no zvanično neusvojenih dokumenata Saveta: Dokumenta 12595 i Izveštaja 13441.