Овај рад испитује посљедице редефинисања држављанства као етичке категорије, до којег је дошло током реформи социјалне заштите у Босни и Херцеговини (БиХ). Етичко држављанство представља посебан начин дефинисања односа између државе и индивидуе, односно посебну политику понашања која тежи ка томе да редефинише држављане као моралне субјекте одговорне заједнице. Рад етнографски демонстрира како је локална заједница, замишљена као скупина етичких актера, требало да преузме на себе већи дио финансирања и организације социјалне заштите. Превођење неолиберално-информисаних јавних политика под надзором међународне заједнице у БиХ довело је до стварања амбивалентног окружења у коме није постојао "јасан систем и модел" и у коме су лични односи добили посебан значај. Основни аргумент овог рада јесте да везе, "штеле" и сличне неформалне праксе не треба интерпретирати као логичне стратегије које људи користе како би превазишли проблеме тржишта и демократија "са грешком". Везе и "штеле" су постале изузетно важне за организацију социјалне заштите управо зато што су неолибералне реформе оставиле недефинисаним улоге, одговорности и процедуре заштите. Сама потреба да се социјална заштита персонализује јесте саставни дио савремених, глобалних, неолибералних идеја о односу државе и друштва, а везе и штела су омогућиле људима да активно преговарају о улогама, одговорностистима и процедурама социјалне заштите унутар својих локалних заједница.